arhiva
- current
- maj 2012
- april 2012
- mart 2012
- februar 2012
- januar 2012
- decembar 2011
- novembar 2011
- oktobar 2011
- septembar 2011
- avgust 2011
- jul 2011
- jun 2011
- maj 2011
- april 2011
- mart 2011
- januar 2011
- decembar 2010
- avgust 2010
- jul 2010
mojBlog
U Srbiji je danas najteže naći posao. Agonija slanja biografija na sve konkurse koji su iole u vezi sa strukom, pa onda ono čekanje, pa interesovanje, pa onda još malo čekanje, pa ipak neki novi oglasi i tako mesecima, možda čak i godinama.
Ja sam iskreno počela bila da se radujem i onim pismima u kojima me makar obaveste da nisam prošla. Znate ono "niste profil koji tražimo". Iako su oni tražili novinara sa iskustvom u medijima, hello?! Najbolja mi je bila moja drugarica sa njenim tako dobroćudnim komentarom "Ali draga, ti baš imaš lep profil, šta `oće oni više?!"
Ipak, posle nekako se "slože kockice", što bi rekao tata Kampel. Javi se neki prijatni glas, ideš na neke intervjue i testiranja, ne znaš ni da li da se nadaš ni šta da radiš, ali onda opet prijatni glas kaže da su se odlučili za tebe.
Posle prvobitne histerije i lečenja mamurluka od proslavljanja, počne i mala panika.
Ako si do nekog vremena bila student, koja nije razlikovala dan i noć, koja je posle dva predavanja i jednih vežbi, malo švrćkala po gradu, pa onda išla kući da se naspava kako bi bila odmorna za večernje orcanje, koja je odgovornost ispoljavala jedino i isključivo kada jako zagusti u ispitnom roku, a tata Željko počne sa pretećim sms-ovima, onda je navikavanje na radnu disciplinu verovatno još i teže od pronalaska samog posla. Ipak, kada je normalno dolaziti kući u 6, a buditi se u 14h, onda je vrlo teško navići se da radni dan sada traje od 6 pa dok ne završiš, nekad do 16, nekad do 18, nekad imaš utisak da si zaglavio u filmu Dan mrmota i da ustvari i ne ideš sa posla. Ali polako se ubaciš u ritam. Iskristališeš prioritete i počneš da uživaš u nekim drugačijim provodima i novim iskustvima. Počneš da se identifikuješ sa poslom koji radiš, pa postaješ ponosna na kompanijske uspehe i sopstvena radna dostignuća.
Ipak, od celog tog procesa na kraju, ipak mislim da je najteže navići se na ljude. Nove kolege. Novo okruženje.
Drugarica je skoro imala priliku da promeni sadašnji, i ne tako dobar posao. Uslovi su, manje više bili isti, ali drugi posao je bio uže vezan za njenu struku. Posle dugog premišljanja, došla je do zaključka da nema snage da se opet prilagođava i opet prolazi taj ceo proces upoznavanja.
Kao što sam već pisala, čini mi se u svakom svom postu, ja nisam najvedrije i najljubaznije stvorenje koje ste mogli da upoznate. Negodovač, namćor, hejter. Ne podnosim one koji puno pričaju jer mi unose konfuziju, ne podnosim one koji stalno ćute jer kontam da mi zlo misle. Ne volim glasne jer mi se čine nepristojnim, ne volim tihe jer su mi nekako umišljeni i pretenciozni. Ali! Kad sam dobila svoj prvi pravi posao u ovoj divnoj kompaniji, odlučila sam da budem fina, lepo vaspitana, kulturna i nasmejana i pre svega odmerena, ljubazna i prijatna.
Kad dobijete posao, posebno u okviru ovako velikog kolektiva, ustvari vas ubace u jedan vrtlog nesređenih ljudi, mladih ljudi u kandžama korporacije, u vrtlog neostvarenih snova, nedorečenih optužbi, neispunjenih ambicija, u vrtlog zavisti i ljubomore.
U ovih, pa sada skoro godinu dana, mogu da kažem da sam ipak stekla i novu prijateljicu među tim buljukom kolega, koja će nažalost da ovo pročita pa će da me smori sa njenim konstatnim izjavama ljubavi, na koje ja nisam navikla i koje ja ne razmenjujem osim u stanju odvaljenosti u kasnim noćnim časovima.
Ali nažalost i šareni balon u kojem sam donekle živela se raspršio u paramparčad. Shvatila sam da nisu menadžeri i direktori ti koji su ti uvek za petama i koji te proveravaju da li radiš, znaju oni i bez uhođenja, koji je tvoj učinak. Prave lisice i špijuni su oni koji su na istom nivou kao i ti. Oni koji su tu već nekoliko godina, ali nisu mrdnuli od početnog zvanja. Oni kojima su svi drugi krivi jer ne napreduju i ne dobijaju povišicu. Oni koji se nadaju da će tebi da bude loše, da bi oni zasjali jer jedino tako i mogu da se istaknu. I što je ipak najgore od svega, takvih je svuda i takvih je najviše.
I da, džaba ljubaznost, džaba što se trudiš i što ćutiš, ustvari daješ samo prostora da te više gaze. Onaj hrišćanski metod "okreni drugi obraz" u poslovnom svetu nikako ne sme da se primenjuje.
Najbitnije je ustvari u svakom mailu napisati kako si prezauzet, poslati nekoliko mailova tamo negde u kasnim večernjim satima, kako bi pokazali koliko ustvari radite, ići hodnikom i vikati preko telefona i glumiti poslovnu ženu.
Kao da nije jasno da su oni koji najviše radi ustvari oni koje ni ne primetiš, koji sede u svojim kancelarijama kao miševi i ne primetiš ni kada dođu ni kada odu jer je njima posao stvarno život, hteli to oni ili ne.
Sad mi je žao što nisam došla i nastupila kao nadrkana klinka. Što nisam bila u stilu "gde ste miševi", što sam trebala od početka da stavljam iskompleksirane na njihovo mesto. I što nisam pokazala zube svim tim koji sada misle da su mnogo pametnije, zauzetije, poslovnije i već sve u komparativu od mene.
A onda opet, jako sam srećna što sam dobila priliku da vidim ko sam i šta sam. Sopstvena SWOT analiza je ipak najbitniji deo u poslovanju.
I da nikad neću da promenim ono ljudsko u sebi. Neće me navići na plan štednje, da je normalno proći u automobilu pored kolege koji čeka autobus i ne stati da ga povezeš. Da je normalno stalno opanjkavati druge. Omalovažavati druge. Sebe stavljati u prvi plan.
Svakom je svoje najteže. Stvarno verujem u to.
Ali da ne ispadnem mali naivni altruista pošto stvarno nisam.
Uskoro mi ističe moj ugovor o radu i još uvek je upitno da li ću i dalje nastaviti da radim u ovoj kompaniji. Znate…ekonomska kriza, smanjenje broja radnih mesta i te fore.
Biće mi žao. Lepo je raditi u uspešnoj korporaciji. Ima svoje prednosti, svakako. Lepo je ići na doručak sa Mirjanom i zjakati po Čelarevu i planirati u koju ću kuću da se udam da ne bih morala da putujem svaki dan. Lepo je kada te pohvale jer poslednja Reč Lava izgleda baš lepo. I kada imaš povlašćene cene za kupovinu piva, pa možeš s vremena na vreme da obraduješ nekog sa paketićem tog divnog napitka.
Neće mi biti žao. Neću biti okružena nameštenim osmesima i lažnim obećanjima. Neće mi zagledati jesam li lepša, mlađa, doteranija, deblja, stručnija, nasmejanija od nekog ili sve to nisam. Neće mi davati zadatke za koje nisam stručna. Neće omalovažavati moj rad, moj ceo sektor. Neće mi tražiti greške i kad ih nema. Neće mi troje odobriti predlog, a onda posle poslednji reći da ne valja. Neću više slušati:"Ne može, nije korporativno". Neće mi zvoniti sat u praskozorje. Neću svaki dan ići kroz Futog "koji baš ni malo ne podseća na more" i neću biti samo jedna mala, sitna, beznačajna karika u korporativnom lancu.
I da, u tuđi tanjir ću da gledam samo i isključivo ako taj neko ima veće parče torte, pa da mogu, onako na kvarno da štrpnem od njega. U suprotnom i dalje još uvek samo svoja. Srećna zbog onog što me čeka posle kraja radnog vremena.
"Tu će tvrđavicu ipak malo teže srušiti"
