kampelic
pon - 23.01.2012
Teško ćeš se ti udati Kampeliću...
Pita me kolega da li tražim momka. Ne. Kao zapeta puška. To nije proces, ubeđujem ga ja. To se desi ili ne.
Kolega se ne slaže. Smatra da je u vreme modernih tehnologija mnogo lakše naći srodnu dušu. Imaš širinu. Jednim klikom imaš na hiljade samih ljudi koji isto tako traže nekog. Napišeš šta tražiš, šta ne voliš, staviš sliku i čekaš ponude.
Znam koju bih sliku stavila. Onu na kojoj uopšte ne ličim na sebe i na kojoj sam doterana kao što se nikad ne doterujem. Ali šta bih napisala? Ne bih smela da budem iskrena kao na blogu. Ne bih smela da psujem, ni da pokažem svoju harambašku narav, ne bih smela da napišem da više od života volem rakiju i vodku, da plaćam svirce da mi sviraju "Aljinicu boje lila" na repeat i da nedelja nije nedelja ukoliko nisi životinjski mamurna. Ne bih smela.To nisu odlike udavače. Tek me tad niko ne bi hteo.
Morala bih da se prikažem kao ozbiljna i odgovorna, fina i lepo vaspitana, mirna i tiha…dušica. I nasmejana, vedra i duhovita.
A u rubrici šta tražim…Eh. Da se razumemo i tu bih imala da stavim sliku. Pa da ga čekam da se javi. Nego ne smem. Izbiće skandal. Ovako napisala bih da mora da bude viši makar od 185 cm, ne mogu brate da idem u baletankama, bole me noge od njih. Da ima neki blesav osmeh. Onako da mi se malo srce otopi kad ga vidim. Da ima zdrav apetit. Jebeš momka bez stomaka. Ja stvarno to mislim. Da ima topao zagrljaj i smisao za humor. Da ima makar zrnce ambicije i opšteg obrazovanja. Da nije prostačina i seljačina i velika Srbenda i pravoslavac. Šešeljovac, naprednjak ili volim 90. fazon. Svako ima pravo na svoje mišljenje, ali meni takvi u okolini ne trebaju. Hvala. I da ne navija za Real ili Zvezdu. Mislim, iskreno mene boli uvo za fudbal. Ali ako se makar jednom nađe sa mojom ekipom i spomene da više voli Madriđane od Katalonaca uslediće tročasovna prepirka i ubeđivanje i ja ću blago da odlepim i smuvam se sa nekim baletanom koliko god to smešno zvučalo. Da nije škrtica i cicija i da ne zna da štedi. Da ne govori "Čist račun duga ljubav" jer svako ko stvarno voli, taj ne računa. Ništa! Da mogu sa njim da pričam o glupostima, ali isto tako da ćutim, čitam, gledam tv. Da zna da vozi. Ne, ne mislim ono kao da mora da ima kola. Nego samo da zna vozi jer ja ne znam, a za kola ćemo već da se snađemo. Da ima pravilan šut sa distance i da zna makar malo da igra basket. Džaba ti sav seksipil ako ne znaš da uhvatiš loptu. I tačka. Da ga moj tata ne okarakteriša sa rečenicom "To, to bre pička najobičnija", posle prvog susreta jer taj retko menja mišljenje i džaba posle da ovaj osvoji Nobelovu nagradu, ostaće pička za vjek i vjekova….
A onda, naravno se setim kako sam se sa nekim drugima, bivšima i prošlima tako lepo slagala i lagala. I kako je najdivniji momenat kad se sa nekim pogledaš pa onako samo kliknete. I kako je najlepše ono kada se gledaš sa nekim u oči pa ti džaba i škole i pročitane knjige kad ne znaš šta da kažeš nego bi se samo tako, eto malo ljubila. I nebitno da li se to desilo sa 16 ili 26 osećaj ostaje isti. Kada si u nekom bestežinskom stanju, polulebdećem. Nekad ipak i malo neopisivom rečima.
Ne znam, možda sam staromodna i nazadna. Osudite me. Ali ja mislim da se momak ne traži. Niti da to može da se isforsira i isplanira. Da udaja nije cilj niti moranje.
Jeste, ja sam danas mali isprepadani romantik, ali i dalje smatram da se to onako jednostavnom prosto desi.
Da ti neki drug odjednom postane neko sasvim drugi. Da ga više ne gledaš kao na nekog budalastog dečaka. Odjednom mu više ni osmeh ni oči ne izgledaju isto i odjednom kad te zagrli poželiš da te više nikad ne pusti. Ili jednostavno u šetnji naletiš na neku čupavu zamlatu. Pa ti ništa drugo ne bude toliko predivno kao kad njemu padnu šiške preko očiju. Ili se zaljubiš u na primer konobara i onda ti je najveće životno dostignuće što on može kroz masu da ide sa tacnom prepunom pića, a da ti još usput namigne i pošalje poljubac.
I sve to onako, na keca. Bez prethodne strategije. Kao da ništa jednostavnije ne postoji. Nešto ti proradi u stomaku. U kolenima.
Tako da i dalje neću da otvorim profil na sajtovima za spajanje. Niti ću da tražim okolo da mi nađu nekog.
I dalje ću da verujem da taj neki koji neće imati baš ni jednu gore navedenu osobinu doći i izbaciti me iz koloseka i da ću ga voleti i sa njegovim manama i sa njegovim vrlinama. Ne uprkos njima. I da će on mene da voli. Zbog toga ko sam. Ne zbog onoga šta bih jednom mogla da postanem.
I da će da traje onoliko koliko treba. Ni sekund duže. Da neće ostaviti gorak ukus u ustima. Nego da će i ako se završi biti jedna od najlepših uspomena koje možeš da poželiš.
Tata Kampelić je slavio 60. rođendan. Mama Kampel je kupila između ostalog čestitku na kojoj piše "zato što se uvek seti bitnih datuma, zato što mi kupuje cveće i bez povoda i zato što pomaže u kućnim poslovima" i nacrtala srce i napisala "tvoje Ljiljanče."
Gledam ih onako smešne i omatorele sa naočarima za vid, džangrizave i zajebane, slušam ih kako se neprestano svađaju i jedno drugom zameraju neke glupave sitnice i onda posle kako tako samo jednostavno sede jedno pored drugog i gledaju Novosadske razglednice, pa Slagalicu, pa seriju i kako su na kraju oni i posle 36 godina i dalje Ljiljanče i Ž.
A takvo nešto se ipak ne nalazi preko interneta….
, 23. januar 2012 13:00:38
|
link
|
15 komentara
Naći ćeš ga ti sama jer želiš da ga nađeš, a gde, to se ne zna, jer kao što vidim i sama znaš to se ne bira, nego se samo desi i raspameti te i dokaže ti istinitost onog nikad ne reci nikad. Sad, otvoriti četvore oči, nikad nije na odmet! :)
Najbolji tekst danas! odusevio sam se. Nasmejao, oraspolozio, svaka ti cast! opisi su fenomenalni... i tata! "Dzabe nobel, ostace picka" :)))
Ček bre, pa šta bi s onim iz Bg-a? Au, al' ja nisam u toku! Najsmešnije mi je ovo za zvezdu i real, jer baš njih vole ovaj moj, a ja bih se baš fino složila s tvojom ekipom:)
Sve u svoje vreme i ne brigaj, nekad su nam stvari pred ocima pa ih ne vidimo :)
@Ilijana: ne brigam, šta više...uživam, čekam i upoznajem, pa videćemo :)
@Henry: recimo da nam nije bilo suđeno...a za ekipu, sigurna sam da bi se složila :)
@Dule: hvala! Procvetaću od tako lepih reči!
@Welt:ti bi trebala sa takvim optimističnim komentarima i postovima da možda promeniš nick :) Zezam se...oči otvorene, u stanju pripravnosti sam :D
Za ovih par godina koliko sam ovde moja osećanja što se čovečanstva tiče nisu se ni malo promenila, promenilo se to što sam malo porasla i shvatila da je jedini način da poboljšam stvarnost taj da dozvolim sebi da mi bude dubro. A ljubav, ljubav je jedino u šta sam ikada verovala.
..a jel gledaju Jutarnji program? ;) I kakav si bre to romantik sa čitavim spiskom šta On sve mora da poseduje?! Naći ćeš ga kad prestaneš da se otimaš :) ko i svi mi uostalom..
Džabe otvaranje očiju sve dok se ne otvore čakre za zaljubljivanje, a znaćeš da je to 'to' onda kad budeš mogla da mu oprostiš to što navija za Real, ali i ove neke 'krupnije' stvari ;)
ja ne znam gde ti muski gledaju, zamisljam te kako si interesantna u zivotu kad napises ovako nesto. I nek nadjes tacno takvog da te izbaci iz cipela, pusti baletane ne mogu da budu toliko visoki..:)
Da se može, lajkovala bih komentar od DTF.
@slobodna: a moj blog ništa? Nula? pih....:)))
@robin:pustila baletane :))
@DTF: kao što već rekoh, obićno i bude takav, koji ne ispunjava ama baš ništa, ali eto...desi se :)
@prozor:gledaju, itekako! Znaš da su oduvek bili poštovaci tvog lika i dela :) A spisak je u fazonu da nisam romantik, a pošto ipak jesam...onda i spisak ne važi, kao i kod svih nas, uostalom :)
Ma ja tvoj blog slučajno greškom otvaram svaki put kad izbaciš novi post:)) mnogo sam ti zaboravna;)
Ionako su na tim dejting sajtovima sve neki bilderi.
Samo ti guraj, Kampelic, naći će se 'i za Janka kapa'. A kad nađeš, otiđi na moj blog da vidiš šta te čeka ;))))
kako si ti jedan divan nenaporan izuzetak na ovom blogu..
sre - 07.12.2011
Album za slike
Mama je opsesivno igrala Soko Štark nagradnu igru. Trabalo je skupiti 10 bodova i još neki omot čokoladice. Mi smo konstantno jeli, ona je sekla te markice i slala u Beograd. Izvlačenja je bilo milion. Mislim čak i svake nedelje. Nagrade, pored slatkih paketa, predivne. Teorija zavere je dosegla vrrhunac kada je mama Ljiljana skontala da nam u Pošti garant raspakuju koverte, uzimaju bodove i šalju na svoje ime. Jer, ipak neka PTT službenica jeste dobila već dva slatka paketa, a mi još uvek ni jedan. Ljiljanu, od oca Pavla, takođe treće dete u porodici koja i dalje nije potpuno odrasla, nije to pokolebalo. Osim jedenja slatkiša, ostali članovi porodice Kampelić odustali su od daljeg učestvovanja u toj igri, ali Ljiljana ne. Kao svaka radnica u javnom preduzeću, ona se bacila na krađu kancelarijskog materijala. I idemo. King size koverte. Selotejp. Flomasteri. Neće tamo neka Slavka iz pošte da dobije čokolade, a Ljiljana da ne dobije. Lepila je one bodove na kartončiće na kojima je pisala naša imena, zatim stavljala u ogromne koverte koje je isrtavala, ukrašavala, bojila. Malo, po malo, izluđivala nas je. Najpopularniji zvuk tog perioda u Školskoj ulici, na 1. spratu bilo je cepanje selotejpa, oko 23h kada već svi legnemo, praćeno Željkovim "Ljiljana, jebemmumater dokle više?"
1998. i nije bila neka godina. Još uvek sam morala da idem u osnovnu školu. Osim Nikole, Marka i Gorana svi su me mrzeli i ismevali.Bila sam tipičan primer klinke iz holivudskih tinejdž komedija koje niko ne voli. Ja sam imala košarku i svoju vernu basketanersku četvorku koja je te dane malo ublažavala. Ipak, nije da me nije bilo briga. Moja opsesivna zaljubljenost u jednog savršenog, dosta starijeg (išao je čak u prvi srednje) M. bila je krajnje neuzvraćena. Crna ovca je samim tim dobijala na još zagasitijim tonovima.
Mamu sam srela na velikom odmoru. Držala je Zabavnik u kojima su objavljivani dobitnici nagradne igre. "Pogodi šta si dobila"
"Slatki paket" – da, ni tad nisam bila mršava
Ne.
"Koš?!"- to je bila jedna od glavnih nagrada, plastični koš sa postoljem koji sam toliko želela da imam. Ali ipak ne. I na kraju, nije valjda da je to?! Jeste, imala sam 15 godina, trebala sam uveliko to da prerastem, ali, realno,razmažena sam i danas me smatraju za klinku. Odrastala sam u najgorim vremenima sa dve sestre koje su se školovale na strani. Nisam znala šta znači luksuz, a ne da sam ga osetila. "Je l kuća za barbike?!" Pa zar nije to bio tada san svake devojčice?! Roza, velika kuća za barbike. Sada, kada konačno zarađujem, često stanem pored nje u prodavnicama, sa željom da je kupim. Ma kupila bih je samo da ispunim sebi želju. Kupila bih ja i koš. Naravno. Ali na kraju ipak samo kupim slatkiše, pa kada odem sestričine ogrebem se o njene andrmolje. I uživam. Ali, ne. Nisam dobila toliko željenu kuću za barbike. "Onda mi drugo ništa ni ne treba!", izjavila sam sva nadrndana i razočarana.
"Budalo, dobila si kompijuter! Pentium".
Dobila sam glavnu nagradu. Bila sam ukupno druga osoba u svom životu koju poznajem da ima kompijuter. Reputacija mi je naglo skočila. Samo da dodam da je mama slala koverte sa svačijim imenima. A familija nam je velika. Verujte. Ali, ipak je izvučena Kampelić. Kampelić koja je već tada bila primer da možda nema sreće u ljubavi, ali zato u kocki rastura J
Čuvši za novost, S. i M. dve divne sestre, napaćene u velikom gradu, pristigle su prvim vozom u selo sa sve razrađenim paklenim planom.
M. je kao i uvek, bila zadužena za ispiranje mog mozga. "Šta će tebi kompijuter, ti si mala, još pentium, bolje da ti kupimo neki mali, pa da možeš da igraš igrice…" S. je pod svoje uzela tatu. "Nemam ništa da obučem. Živim u studenstkom domu u skrnavoj sobi. Oblačim se na Futoškoj, sva mi je šminka istrošena. Možemo, na pr. svi zajedno da odemo na more…(tj da ona uzme svoj deo para i ode sa momkom na more), samo kad bismo prodali taj pentium." I u duetu, u dnevnoj sobi pred oba predstavnika roditeljskog saveta i specijalnim savetnikom Nanom koja se nije mrdala iz svoje fotelje u susednoj sobi, ali nije izostajala ni sa jedne rasprave. "Pa, da ga prodamo?" Presudila je Ljiljana. Sa svojim odlučnim, pomalo Titovskim, NE. Zadržavamo kompijuter.
Naravno da smo porodično otišli po njega u Beograd. I naravno da ja pojma nisam imala šta ću sa njim. Ali, eto. Imala sam kompijuter. Lepo mi se slagao uz sobu.
Posle je sve krenulo drugim tokom.
Pošla sam u Gimnaziju. Tamo se ipak, kako tako i uklopila. Ljadža mi se trnasferovala i došla u mój razred. I Nikola naravno. Zbog kojeg sam i ja dospela I4.
Onda je došla 1999. I nikad lepše proleće. Ne sećam se da su ikada Odžaci baš tako lepo sijali. Kao tada. Kakav apsurd.
Mi smo se pratili do pola puta. Ja sam mu pričala o knjigama koje sam čitala. On mi je pričao o devojkama koje mu se sviđaju. Unapredili smo se u drugove. I postajali po malo nerazdvojni.
Nisu nam smetale bombe. Kome su još toliko zaljubljenom mogle da smetaju bombe. Trosobni stan tada je primao i do devetoro ukućana. Setra od tetke i tetka bile su naravno od prvog dana kod nas. Tata je da nam ne bi bilo dosadno doneo šarplaninca.
Ja sam između sirena vatala krivine i u mornarskoj majici i starkama crvenim! Šibala starom ponikom ( koju smo nazvale drnda ) po i izvan sela. Ok, nisam baš šibala, vožnja bicikla mi nikad nije bila jača strana. Ali vozila sam je…često. Pekle smo bakine kolače i kokale kokice. I bile onako blesave i šuntave devojčice. Nesnađene. I bilo nam je ludo…
10. juna malo posle mog rođendana, završen je rat, ja sam prala kola ispred zgrade kada se on, baš tuda šetao i eto tako malo mi pomagao.
I to je, tada bilo sasvim dovoljno za sreću.
Niko ga nije voleo. Ne ono, niko ga nije voleo kao ja, nego ga ljudi nisu voleli, ali zato sam ga ja obožavala za sve pare.
Kasnija leta, su proletela. Duga i topla. Nesvesna i bezbrižna.
Tih leta važno je bilo pojaviti se ispred Linee i blazirano posmatrati masu. Zatim, je bilo važno pojaviti se na košarkaškom turniru u dvorištu tekstilne škole. Klošariti. Imati barem jednu svečanu majicu koju ćeš moći da obučeš u nekoj specijalnoj prilici. I ljubiti se s nekim.
Tih leta nosili su zaljubljeni pogledi. Ništa drugo.
Negde, na početku i ja sam se prvi put poljubila i posle napisala Jovani pismo kako je ljubiti se grozno i kako se više nikad u životu neću ljubiti. Već tada sam se držala obećanja.
Tih leta ja sam otkrila sve čari pisanja i već sam tada znala da ću time da se bavim u životu.
Tih leta sam uradila i prvi intervju. I to sa izvesnim Predragom Šuputom, specijalnim gostom turnira. Bila sam uspešnija novinarka nego sad.
A kompijuter je samo ćutao na stolu moje plave dečije sobe.
Posle je služio za maturski rad o Jesenjinu. Za mailove sa jednim kovržavim pesnikom sa Kumodraža, za prve seminarske na menadžmentu. Za muziku, naravno. Za skupljanje prašine. Za uspomenu. Za svađu sa sestrama. Za mamin pasijans.
Eto…
Nemam puno fotografija iz tog perioda. Jbg, stara i skupa tehnologija. Samo nekoliko…Izvan Odžaka u njivama, pored suncokreta. Iz centra. Iz izlaska. Neki mali fotosešn i sa rođendana. Sa dve eksukrzije. U Kraljevo i Beograd.
Ali, evo, ovo gore je sve jedna fotografija.
U jednom.
Umeste posvete, koja ide na prvoj strani moje neke buduće knjige.
Za moju Nanu, koja je ipak odlučila da te buduće stranice pročita gore, na nekom oblaku, sa kojeg smo je na kratko pozajmili da nam ulepša živote. I da na zauvek ostavi svoj crni šal, zelenu fotelju, člansku kartu biblioteke, chanel parfem, knjige, ukrštenice i nas za njom.
"Neutešna, to sam hteo da ti napišem, nego nisam znao da se setim reči, tako mi nešto izgledaš ovih dana."
Neutešno. Tako se pomalo i osećam.
, 7. decembar 2011 23:38:05
|
link
|
20 komentara
Ne pišeš često ali kad pšeš, pišeš! :)
Uvek kad pomislim kako je ovo jedno maksimalno zasrano mesto nađe se neko sa ovakvim nekim postom da mi pokaže koliko se varam.
lepo
Jeste, lep i topao tekst.
lepo, baš lepo... a moglo je da se desi da se, kao neki ovde, umesto soko štarka specijalizuješ za lokalne-radio-sportske kvizove, pa da izdobijaš dve garniture za sedenje (za patuljke), trenerku judo kluba, nebrojano ručkova u piceriji i jedno neiskorišćeno putovanje u tursku... a kad ti izgleda da ne možeš da se nasmeješ, samo brzo kaži bamberg!
@W. kad mi neko ko piše kao ti napiše takav komentar, onda je i kompliment veći. Hvala!
?@slobodna i goste: :) Hvala! Naučićete me na ove pohvale, pa šta ću onda :)
@DTF: pa onda su nagrade i zaslužene čim si napisao Bamberg :)
Uz ovakav odlomak iz zivota pasuje kuvano vino. Trece ili cetvrto uz svo ono rumenilo sto ga prati...
Retko otvaram svoje albume.. ali tuđe volim.
Uzvraćam kompliment koji je više od toga. Opet :)
Nana zna a verovatno je oduvek i znala da ces napisati knjigu. I verovatno bi ti rekla da ne budes neutesna i tuzna. Cesce pogledaj u oblake i videces da cita odozgo sve tvoje buduce knjige. Nema tu reci pametnih da ublaze rec "neutesna" mozda bar malo, nijedan album nije potpun kada u njemu nema neka Nana.Tvoj je je potpun i jako lep.
Mnogo jak tekst! Mislim, jako je delovao na mene. Čitam onaj deo u kome se odluuje o sudbini dobitka na nagradnoj igri i steže mi se srce..... da se išta drugačije desilo, na neizvesno vreme bih suspendovao svoje blogovanje... Nek je mirno nebo tvojoj baki.
ima tog, neceg, karanovicevskog, u ovom postu.
@Laudanum:baš tako, u nekoj birtiji sa kariranim stoljnjacima
@MG:Hvala! Opet ;)
@Robin:uvek nađeš prave reči :( i potpuno si u pravu ništa nije potpuno ukoliko nemaš neku Nanu ili makar sećanje na nju...
@Sizif: Hvala :) Mnogo smo jaki, ovih dana :)
@FM: Karanović se prezivala moja prof.književnosti u Gimnaziji, možda zbog toga :D
mislila sam na djidjija :)
Grlom u jagode? Nisi ni svesna koliki je to kompliment za mene!
o jesam :)
Kampelic, i dalje si sexy...
:)
više puta pročitala. prepoznavala, osećela, uživala, malo plakala...
dotičeš.
:*
skoro da mi je suzica krenula, majke mi
ja sam dobila punu kutiju slatkisa i bila sam srecna kao mali majmun, iako je moja mama polovinu podelila deci iz komsiluka. da ih casti! i meni je to leto 99 bilo divno i jaaaaaaaaaako zaljubljeno i tek sad vidim zbog cega smo, ustvari, srodne duse :* da sam te onda poznavala, dala bih ti polovinu mojih nagradnih slatkisa <3
Kampelic, divna moja, Kampelic!
pet - 18.11.2011
.....
Postoji dve vrste ljudi.
Oni koji su žrtve i oni koje vade te žrtve iz gabule.
Žrtvama je uvek teško. Nemaju para. Niko ih ne razume. Fali im ljubav. Momak im nije potrefio dobru nijansu ruža koje je poklonio. Žuljaju ih nove čizme od 500 evra. Imaju kola, ali nemaju vremena da ih voze. Odu u Egipat na more, ali tamo ima puno buba i sve su Arapi. Njima nikad ništa ne valja. Oni i eurokremu nađu manu. I okače se o tebe i iscrpe ti svu energiju. Njima nije bitno što i drugi, takođe, nemaju lagan život. Što i drugi, takođe, imaju problem. Samo što ga ne napišu na veliki transparent i ne nose iznad glave. "Zamislite, ostavio me, čujte i počujte, žalite me, jadna ja!" U stanju su da vam sede nad glavom i da vam upiju i poslednji atom snage koje čuvate negde u šteku, za neke svoje crne i kišne dane. Ne, oni se hrane tvojom krvlju. Od nje im se vrati rumenilo u lice. I lakše im je. Posle se očešljaju, vrate svoju neku žrtvenu facu na lice i krenu dalje. Mogu oni posle sve. To su ljudi pred kojima vam je prosto glupo da kažete:"E danas sam baš kul, baš mi nešto sve potaman". Jer, njima, znate nije…Njima nikad nije. Oni će naći uvek neki grozan razlog i dodati:"Ma da, lako je tebi, ti si uvek sva tako raspoložena i vesela, nemaš decu, muža, nemaš ko da te nervira, joj blago tebi".
Jeste, u pravu ste. Blago meni. Ja i dalje mogu da navučem svoj osmeh, iz čiste pristojnosti i da se suzdržim da ne zaplačem iako mi se svakodnevno plače bez prestanka. Blago meni. Ja sam i dalje jedan veliki dobroćudni čovek na koga svi mogu da se oslone. A ti si jedna mala savijena čovečija ribica koja ni put ne može da pređe sama. Blago meni.
Sedela sam pored nje dok se smejala kao blesava i stavljala drugi sloj pudera na lice. Kaže ako je već toliko bolesna, ne mora da bude ružna. Nije ružna. Tog dana kada se ona rađala, bogovi su izgleda, bili raspoloženi, pa su joj dali izgled za koje bi mnoge ubile. I šarm. I snagu. I spretnost. Onu koje samo određene "mačke" mogu da imaju. Malo su joj samo zakinuli na sreći. Gram ili dva. Ništa posebno. Pa nekako nikad da padne na zelenu granu.
Jeste li nekad bili u situaciji da uživo čujete "Imam rak?"
Nemojte sebi da priuštite to zadovoljstvo, nikad.
Ja sam skriboman i ona koja uvek ima nešto da doda, kaže i iskomentariše.
Ali u tom momentu sam samo stajala. Kao neko drvo. Kao da mi je neko oduzeo moć govora, micanja, svesti. Alo! Kakav rak bre?! Rak dobijaju neki drugi ljudi. Rak se ne dešava mladim majkama. Rak se ne dešava pozitivnim, lepim, osobama punim života.
Ali izgleda, da sam se i u tome malo zajebala.
Meni retko kad treba uteha. I šta god neko rekao. Ja stvarno mogu sama. I nije mi teško. Nekako plivam. Imam svoje male grehove i svoje male podizače. Jednu malu grupu savršenih ljudi koji će pronaći za vas minut ili dva i pričati o nekim nebuloznim stvarima, ali će vas na kraju na taj minut ili dva i oraspoložiti. Neće vam oni reći:"ne brini se, biće sve ok" zato što su i sami svesni da je to samo bljutava lažna floskula u koju više niko ne veruje.
Ovih dana mi nije ni do čega. Do zezanja na blogu. Do dopisivanja. Do druženja i putovanja. Nije mi ni do muzike. Ni do filmova. Samo mi je do zagrljaja. I da na nekoliko momenata zaboravim kako malo i bespomoćno izgleda dok leži na krevetu, bleda i iscrpljena, sa nekom grimasom na licu, kao da želi da dokaže da može to ona i da nemamo razloga za brigu. Već će sve ona to da sredi.
I hoće, znam da hoće, pošto ona nije žrtva, nego je borac.
Jedan mali i izgladneli borac, sa manje od 50 kila. I sa širokim osmehom.
Reći će da je boli i da ne može da izdrži, ali će ipak da se zeza na svoj račun i da naređuje malim sinovima da čiste stan. Da pronalazi načine da je ne sažaljevaju i da traži šta bi joj to sad bilo jako potrebno u ovom trenutku i kako da stvori parice da to i kupi. I da mene uda. Za nekog doktora koji će nam svakako "trebati" još nekad. Dr Zeta koji je "sestro, mnogo lep i onako ogroman, baš za tebe".
I ja koja kao kukavica navučem lažni osmeh i pričam joj o poslu i o nekim glupim frajerima, pronalazim na internetu priče o ženama koje su pobedile rak i tešim sama sebe. Jer sasvim sebično JA neću da ostanem BEZ nje. Ništa drugo. Ponekad se pitam da li sam samo glupa jer je meni sad nešto kao teško. I mene mi je žao dok nju ustvari seckaju i čereče.
Zato, sledeći put kada vam neka idiotkinja dođe da se žali što ju je neki tamo kreten ostavio, da ju je šef zajebavao, da se malo ugojila i da ne može nikako da namesti frizuru. Pošaljite je i za mene, molim vas, u tri pičke materine. Pa neka zna zašto plače. Manje će piškiti. Neka ide i neka kuka nekim sličnim sebi.
Jer na kraju, nažalost, sve se svede na onu "da smo mi živi i zdravi". I stvarno ništa drugo nije bitno.
Sve dok ne morate da planirate svoje dane prema lekovima, da spremate pidžame za bolnicu, da organizujete rodbinu u slučaju da vas ne bude. Sorry, ali nemate problem.
I znam da je svakom svoje najteže.
Ali svako treba i da izvuče iz sebe onu mrvicu snage i da uživa u malim stvarima i životu. Da viče na sav glas:"da, svađam se sa roditeljima, izgledam tako da mogu da me uvrste na www.uglypeople.com, nemam para i nešto me baš ni suprotni pol neće, ali bole me uvo! I dalje mogu da vrištim i da plačem i da trčim i da se opijem i da se smejem glupim forama i da dobacujem prolaznicima i da jedem ajvar i hleb u tri noću i da odvrnem muziku i skačem kao blesav po kući, jer sam jbg zdrav!"
I na kraju krajeva, zdrava u glavi jer nisam žrtva, nego borac.
, 18. novembar 2011 15:24:27
|
link
|
8 komentara
Nije da nisi u pravu, sa zdravorazumske tačke gledišta. Ipak, ništa nije crno-belo, pa ima i između Supermena i čovečije ribice, i između ,,imam rak" i ,,joj debela sam". A šta god da ti je ili nije, najteže je kada si u tome nečemu sam.
Postoje nažalost ljudi koji nemaju zašto da budu borci, a sreća u nesreći je to što osoba o kojoj pišeš izgleda ima.
ne u jednu, nego u nekoliko pm ih treba oterati. Znam kako se osecas, znam taj osmeh i raspolozenje, sve je suuper, nikad lepse. Ono sto sam pisala se desilo tacno pre sest meseci a u medjuvremenu sam gleda nesto slicno kao ti sada. Bolnice sam apsolvirala. Jbg..
Sa jedne strane, kad čujem kako neko kuka što nema avione, kamione, veće grudi, manji tur i sl. odmahnem rukom i pomislim kako je sva sreća pa im je to najveći problem u životu. Sa druge strane, kad se prebrode neke zaista velike teškoće po pitanju zdravlja, brzo se zaboravi to "samo da je zdravlja".
Borcu želim dobijenu bitku.
Znam kako je. Toliko znam da se ponekad i sama uplasim, da me onaj odozgo ne pocasti nekim kancerom, tek koliko da se opametim, da mi skrene misli, i da vise ne serendam o nevaznim stvarima, da ne brinem o tome sto me povisica mimoisla, sto je struja poskupela, i tome slicno,
Malo mi je bez veze to, kao ona rečenica u predstavi/filmu "Bure baruta":
"Samo da smo živi i zdravi", a istovremeno svi klizimo u pičku materinu.
Nije fer postavka da ne treba želeti više samo zato što je moguće da sutra izgubimo sve.
hejt pijavice sve poyitivne energije ovoga sveta! kao sto videh negde: LIFE IS TOO SHORT TO REMOVE USB SAFELY! ili sto bi rekao Bajaga: da je pesme i vina i da nas cuva bLog :D
Ah... Pokusacu da pronadjem prave reci. Necu se truditi da te utesim i da ti kazem, bice ovako ili onako i trebas tako i tako. Necu... Znam da to ne vredi. Prosla sam kroz isto... Samo, ona nije pobedila u toj borbi, a ja pokusavam da pobedim bol. Vremenom sam naucila da zivim sa njim... Prosle su godine (tacnije 3). I dalje boli kao i prvog dana.
Znam samo da u ovoj tvojoj prici borac nije samo ona vec i ti. Znam da su to momenti kada covek preispituje sebe i shvati koliko je bio lud sto se nervirao oko nevaznih stvari (frizure, par kg viska, nekog frajera, i sl..) a nije ziveo zivot i disao punim plucima. Iskreno se nadam da ce se izboriti i da ce uzivati sa dragim ljudima. Zelim joj (a i tebi) to od sveg srca.
Neko rece gore, ona vidim ima za sta da se bori. Oprosticete mi.. pa ne mislim da ona treba da se bori samo zato sto ima decu, porodicu, pa eto, treba im. Takva bolest i nesreca zadesi i ljude koji se nisu ostvarili kao roditelji, a to, verujte mi, ume da bude jos tuznije. Jako je tesko kada roditelj "ispraca" dete. Dokle god je suprotno, opet je negde prirodno... Treba se boriti zbog sebe i ljudi koji su tu, koji te vole i pruzaju nesebicnu podrsku, ali pre svega zarad sebe jer jedino ako si ti sretan, ziv i zdrav moci ces i da pruzis zadovoljstvo dragim ljudima. Uslovno povratna relacija; simple...
A ti, glavu gore, ne daj se! U ovoj prici si i ti borac. I dalje od sebe negativne ljude. Verujem da si upravo kroz to sto ti se desava shvatila koliko su ti njihovi problemi benigni. Prosto ne dozvoli da ti iko crpe i to malo pozitivne energije koju imas. Zivot je suvise kratak da bi ga tako trosili...
Od mene imas svu podrsku i zelje za pozitivan skor. Eh, vreme je da se i taj skot (mislim na bolest) pobedi...
Neverovatno koliko je nas prolazilo kroz iste borbe uz neke naše drage borce.
Svim srcem navijam za "tvoje" borce!
čet - 17.11.2011
mrzim naslove!
Svi kažu da je prvi korak ka ozdravljenju priznanje svojih grešaka.
Mislim to smo naučili još u osnovnoj od Dilana Mkkeja i njegovog čuvenog: "Hi, i am Dylan and I am an alcoholic".
Posle se lepo Dilan izlečio. I mogao da bira između dve, a ponekad, bogami i više, cica i to uvek najpopularnijih u seriji 90210.
Obožavala sam Beverli Hils i obožavam da se sad setim moje najstarije sestre koja je kopirala Brendu i njene drugarice plavuše, koja je, naravno bila, ko drugi nego Keli.
Ali, to nije tema ovog posta.
Ja alcoholic nisam. Šta više. Dugogodišnja ljubav prema alkoholu me je naučila da pijem lepo i sa merom. I kada osetim da otkrivam previše informacija iz svog privatnog života i da imam poriv da zovem sve ljude u 3 ujutru da bih im prosto rekla da ih jako volim (ili mrzim), ja stanem. Uzmem vodu tipa kisela (mrzim uticaj zemunskog na moj govor) i lepo se treznim.
Moj porok su naravno cigarete. I njih se ne odričem.
Jednom su me naterali, dušmani, da prekinem. I ja stvarno ostavila. I nekako mi bolje. I više para i bolje se diše. I onda me neki kreten iznervirao. Prvi instikt je bila kutija eve-a. Kada sam izašla iz trafike i onako, na sred ulice, iako ne živim u Parizu, i to nije chic ni kulturno, zapalila cigaretu, prvo što sam sebi rekla:"Koji ti je moj trebalo ikada i da prekidaš?!" I sada da me pitate šta je to što je toliko savršeno u tom nikotinskom uživanju, ja ne bih mogla da vam objasnim. Ali onaj osećaj kada zapališ i kada imaš utisak da svi jednostavno mogu da se teraju u tom momentu i kada se osetiš onako spokojno i zen, to je prosto nezamenljivo!
Tako da, jeste: "My name is Kampelic, and I am smokeaholic, but I also dont`t give a fuck to qiut!"
Ono na čega se ne ponosim u vezi sa sobom i što je potrebno zarad mog daljeg mentalnog zdravlja iskoreniti je ljubomora.
I kao što lepo kaže Srđan Mobi Dik u pesmi iz 90tih uz koju sam skakutala u svojoj sobi: "Ljubomoran sam na vetar što ti kosu diraaaaaaaaaaaaa" ili već tako nekako, poenta je jasna.
Dakle, ja sam Kampelić i jako sam ljubomorna.
Na sve i svakog. Na vojnika Bojku i na to što je ona ili na poslu ili na treninzima ili u putu i nema, kao nekad,vremena, da se smaruckamo u duetu i smejemo se glupostima i maštamo o nekim velikim svetovima i visokim dečacima. Ok, ni ja više nemam vremena za dangubljenja, ali eto ljubomorna sam na sve one koji i dalje mogu tako da žive.
Ljubomorna sam na starije sestre. To sam negde pročitala da je normalno, valjda. I nisam uvek. Nekad me i nerviraju.
Ljubomorna sam što moji drugari imaju devojke. Divne neke devojčice, ali te divne devojčice (volim vas stvarno sve), oduzimaju vreme koje sam nekad JA provodila sa njima. Borim se, verujte mi borim se! S druge strane, volim što su srećni. Pa, tako nekako dođe na nulu.
I na kraju sam naravno ljubomorna što na pr. nije udario ni jedan like na neku od mojih fotografija, a na neke druge jeste.
I što šalje linkove sa jutjuba na neke druge adrese, a ne na moju i ja to sve vidim.
Ne, nikog ja ne pratim i ne unajmljujem privatne detektive. Ja svoju ljubomoru fino zamaskiram širokim osmehom i povučem se iz te priče. Ne volim ja da smetam. To mi je najgori trip. Da sam nekom na teretu. Da neko treba da me "ispoštuje".
Nisam nikad pravila scene niti se ljutila. Ja lepo oćutim, zadržim to u sebi i pomalo se razočaram. Naravno.
Ljubomorna sam na one koje nisu ljubomorne zbog svoje samouverenosti. Koje mogu nonšalantno da se ponašaju i bezbrižno smeškaju. Koje kada uđu u prostoriju i osvoje je.
Znam, treba da radim na sebi. I da prevaziđem probleme koje loše utiču na moje samopouzdanje.
Znam!
, 17. novembar 2011 11:58:12
|
link
|
9 komentara
:)
Pa kampelic ti bi bila savršen Sokrat, ima li kog boljeg za kvarenje omladine! :)
omladina za to i služi, da bismo je kvarili :D
Znaš, izgleda neki doživkljavaju ljubaznost ili obzir ili suzdržanost, kao spušten gard pa kreću dudaraju. Fora nije u tome da se, kao, promeniš, pa budeš stalno u nekakvom borbenom stavu, nego... ne znam u čemu je.
Ja te obozavam, majke mi, pa mozda ne osvojis celu prostoriju kad se pojavis, ali nas definitivno osvajas svakim sledecim postom. :)
slucajno znam :) da je bolje poceti sa vodom uporedo sa picem. Ostalo si nesto pre posesivna nego ljubomorna, al sta god da je meni si super.
..ja bih da ti konkretno svakog dana pišeš!
Vidiš, ja bih da malo smanjim svoj takmičarski duh, jer prvo što mi je palo na pamet je bilo da ti predložim da vidimo ko to može da popuši više cigareta! :) Možda i treba, s vremena na vrijeme, nešto i korigovati, al' ništa ja tu ne bi' dir'o - super si ti. Navijam za tebe! :D
Give me K
Give me A
Give me M
Give me P
GIve me E
Give me L
Give me I
Give me C
\o/ \o/ \o/ Kampelic \o/\o/\o/ Kampelic \o/\o/\o/ Kampelic \o/\o/\o/ :D
što bi Šilja rekao u onom crtaću Volim da pušim pa šta! Elem, ja kad vidim da ću se odvaliti od alkohola i raditi sve pobrojane stvari ostavim telefon u autu ili odem u neku rupu gde nema dometa :)
nego mnogo si bre ljubomorna a to je loše za zdravlje
čet - 03.11.2011
Pismo Deda Mrazu
Dragi Deda Mraze,
Pišem Ti sa nadom da moje pismo neće završiti u kanti za odpadke.
Ja sam bila mnogo dobra ove godine. Redovno sam uzimala terapiju i nisam puno vikala na ljude. Nisam nikog udarila. Nisam šutala zid i nisam urlala. Puno.
Slušala sam šta su mi mama i tata pričali.
Nisam bojila nokte u crno.
Svaki dan sam se umivala i prala zube.
Nisam uzimala slatkiše od nepoznatih čika.
Lepo sam se oblačila. Skoro stalno u suknje, kao prava devojčica i češljala sam se sigurno dva do tri puta nedeljno.
Slušala sam starije. Nisam tukla i zezala mlađe i manje od sebe ( može Mića da potvrdi).
I pila sam koka kolu svaki dan pošto sam na reklami videla da je i ti baš gotiviš.
Sve u svemu, dragi Deda Mraze, bila sam divno i poslušno dete i molim te da me staviš na spisak i doneseš mi poklone.
Elem, celo svoje detinjstvo pisala sam ti, da ako ti nije veliki problem, budeš tako ljubazan i doneseš mi brata.
I godinama su me ispod jelke dočekivale neke skrnave pidžame, slikovnice, bezvezne lutke ili eventualno neki keš. U nekim vremenima poljubac i čokolada i zamerka "ćuti, druga deca ni to nemaju".
I ja tako ostadoh sa ove dve starije oštrokonđe kojima je sestrinska ljubav jednaka besomučnom kritikovanju najmlađe među njima. Ok, volim ja moje sestre. Ponekad.
Pomislih možda sam ti sve ove godine slala pisma suviše kasno. I onda ti budeš u gužvi. Mail zatrpan. Patuljci napolju pljugaju, boli ih uvo da pomažu i ti ni ne stigneš da pročitaš šta sam ti ja napisala. E zato, ove godine ću da budem prva od sve dece i da ti lepo sad odmah zamolim za nekoliko neophodnih sitnica koje je potrebno da mi 25. decembra ostaviš pod jelkom.
Znači spisak je sledeći. I ne, ne treba da odabereš samo jedno sa navedenog spiska meni sve to treba. Dakle:
1. hitno mi je potrebna veština upravljanja motornim vozilom marke automobil (ljubičasti, nadam se)
Imam ja dozvolu. Išla sam i na časove. I položila i sve kako je bog rekao, ali ta vožnja mi nikako nikad nije išla od ruke. Stalno se nešto zalećem u neke bankine, stalno mi izleću pešaci jer je l` oni baš moraju da prelaze ulicu kada ja vozim, o biciklistima da ne pričam…o tome bih ipak morala jedan roman da započnem. Oko nabavljanja automobila ću sama da se pobrinem. Zato služe krediti ( ali ako ti nije frka malo tamo urgiraj kod banaka za neke dobre kamate)
2. 2012. mi je nezamisliva bez određenog broja šarenih savršenih cipela na štiklu dovoljno nisku da ljudi ne misle da su zalutali na maskenbal i videli Vlada Divca, a opet dovoljno visoku da mogu da proparadiram pored svih onih od 177 koji sebe predstavljaju kao "visoke momke".
3. Američki plakar, ali na nekom sniženju ( sama ću da platim) u vrednosti do 5 hiljada dinara i da mi se lepo uklapa u moj mali lepi stan. Greota više da mi sva garedoroba stoji svuda po nameštaju i da mi večito bude nered.
4. Takođe, treba mi hitno ljubav prema pranju sudova. Sramota za devojku koliko dugo ne perem suđe.
5. Odluku da moja pivarica radi od ponedeljka do četvrtka. I da je vikend produžen na tri dana. Jako je malo bre samo subotom i nedeljom da se odmorim, ne stignem ni da se napijem kao čovek, kad ono već opet ponedeljak.
6. Kartu za Majami (povratnu, just in case) da posetim moje prijateljice, pa ako mi se svidi ni ne moram da se vraćam.
7. I jednog višeg od 182. Jednog vedrog i nasmejanog. Koji će umesto "aj dođi da se tucamo" napisati "mnogo bre želim da te vidim". Kojeg neće mrzeti. Sa trunkom ambicije i trunkom talenta. Sa poštovanjem. Koji će da se ponaša kao što muškarac treba i mora da se ponaša. Ako mu se ne sviđam i ako sam mu dosadila da mi tako i kaže. Ako me voli i ako mu je lepo sa mnom i to da mi kaže i pokaže. Koji neće imati u šteku još jednu devojku za slučaj da mu sa mnom ne uspe. Koji neće svoje komplekse lečiti na meni. Koji neće biti klinac i mamina maza. Koji neće služiti samo za sex ili za dopisivanje ili za ubijanje dosade. Koji će gledati fudbal i igrati kladionicu, ali ako ga ja nazovem i kažem mu neke grozne vesti on će doleteti, ostaviti sve i biti uz mene. Koji će makar u nekom trenutku pokušati da ostane sa mnom uprkos svim mojim manama. Sorry Deko, single je super status, ali ovih dana bih nekako više da budem udvoje.
8. I premeštaj u Beograd. Da malo promenim zidove. I da uživam u Beograđanima i Beograđanštini.
Evo ja ću za uzvrat da poklonim svojih desetak kila nekom izgladnelom detetu iz zemalja trećeg sveta.
I dalje ću da se trudim da dajem najbolje od sebe i da druge ljude usrećujem.
U 2012. ću da budem mala maca. Ima da služim za primer, bre. Keve mi…
Tako da, brate Deda Mraze nemoj da si šupak nego poradi na mom slučaju.
Lepo i odgovorno sam se setila da ti pišem među prvima.
I nemoj slučajno da se OPET čuješ sa mojom mamom i doneseš mi neku šerpu, posteljinu, toplu flanelsku pidžamu sa rasprodaje poznatiju kao "ćuti, trebaće ti" kao što si radio do sada.
Živ bio Deda!
Ako ti treba još neka info, tu sam.
Srdačno, Kampelić
, 3. novembar 2011 13:52:12
|
link
|
13 komentara
A, neće moći, skromna si ti i previše, ja mislim da u tvom slučaju Deda ipak treba da se pomuči za jednog princa, ovaj Šreka, od bar 190! :)
Rekli smo skoro (negde ovde na MB) to u vezi sa viškom kilograma i manjkom muškaraca... rekli smo.
vidim ja bices srecna ako stigne i masina za pranje sudova, opet ce te patuljici sabotirati sto ih drukas da pljugaju napolju :p
http://www.youtube.com/watch?v=rYqBXI9tORc
Dragi Deda Mraze,
Mora da si iznenadjen što ti pišem danas, posle praznika, ali hteo bih da ti razjasnim neke stvari koje su se dogodile tokom minule godine i to baš od onog dana kada sam ti poslao pismo sa mojim božicnim željama. Pisao sam Ti da želim bicikl, rošule, Matchbox pistu s autićima i loptu. Rasturao sam se od učenja cele godine, nijednom nisam zakasnio, a čak sam dolazio i ranije u školu da bih pomagao drugarima oko zadataka. Bio sam najbolji učenik u razredu, a osvojio sam i prvo mesto na republičkom takmičenju mladih matematičara. U celom naselju ama baš niko se pristojnije nije ponašao od mene, ni moj stariji brat Steva, ni mama ni tata, komšije i da ne pominjem. Išao sam u crkvu svake nedelje u jedanaest sati, popa samo što nije udarila kap kada bi me ugledao, ali sam i to preživeo. Čak sam i bakama i dedama pomagao da predju preko ulice i dobio značku "Najbolji mali policajac". Pošto iz navedenog i najveća budala može da zaključi da sam tokom cele prošle godine bio dečak za primer, sada bih želeo da tebi, dragi Deda Mraze postavim nekoliko pitanja:
Kako si uopste imao muda da mi posle svega ispod jelke ostaviš usrani YoYo, jebale te čarape sa znakom Matrix-a i one lego kocke? Imaš li ti uopšte mozga u toj debeloj glavi? Zar misliš da sam se ja cele jebene godine mučio i trudio nizašta, jebali te pokloni? Mene si zajebao kao da sam ti najgori neprijatelj, pička ti lepa materina, a onom pederu Jovi od prekoputa, ostavio si najnoviji bicikl iako ih već ima tri, keva mu se kara sa šefom pa zaradila, jebi ga... Nemoj slučajno da se zajebeš pa da naredne godine probaš da se ufuljaš kroz dimnjak u moju kuću. Sjebaću te kao malog majmuna, kretenu jedan bradati. A od onog tvog jelena ću kobasice da napravim, pa ćeš morati peške do jebenog Severnog Pola, isto kao što sad i ja pešacim jer mi nisi doneo bicikl.
Teraj se u kurac Deda Mraze, i samo da znaš da ja sve pamtim a sledeće godine ću ti se slatko najebati majke, pederu jedan debeli i bradati.
S ljubavlju,
Tvoj Perica
@W. znaš šta...sigurno se neću buniti, a i da, skromnost mi nikad nije bila jača strana...
@Gost. evo obećavam, neći više nikada, nikada...do sledećeg posta
@adrian. uvek sam imala problem sa tim patuljcima :D
@gozza: jedan od mojih omiljenih klipova :)
@Connor: plačem od smeha! Samo se nadam da neću završiti kao Perica :))
Posle Pericinog pisma zaboravila sam šta sam htela da ti kažem.:)))
Ti si prva, ali kad stignu sve molbe tvoja će biti na dnu. Ako je po principu one rečenice: "prijave na konkurs primaju se do..." i Deda Mraz ne okrene gomilu naopako, ti ostade poslednja. Sledeći put nišani dosadnu ali sigurnu sredinu.
@ Lanna: Tjero, pa reci nesto slicno dok se ne setis. ;)
Nemoj da zaboravis da javis da li je uspelo. Nesto se mislim, nasekira me sa onim plakarom...kabasto mnogo. Pa smislih nesto sitno..vidim kod tebe ima puno Mozda pozelim samo carobnu zlatnu ribica koja ispunjava 10 zelja, skromno a i lako da zapamti. :).
#Connor, Sine, pa šta sad? Da pričam kako je jedan četrdesetogodišnjak došao do saznanja da Deda Mraz ne postoji i to od samog Dede? Ne ide, ne ide.:)
U otpatke bi trebalo, da ne napreže oči.
O draga moja, Kampelic, dodji kod nas u Beograd, pa da po ceo dan jedemo kolace i pijemo Somersby. Kakav bi to dobar Beograd bio!?
A za to pranje sudja, pa kupi brate lepo masinu.
I mogu da ti pomognem oko te kamate za kredit za kola, urgiracu da ti se smanji. A kad nesto porazmislim, imam i dobrog stolara za taj americki plakar. Eto, ne treba ti deda mraz. Imas nas!
sre - 26.10.2011
Bajka
Gledajući Šreka spoznala sam životnu istinu.
Šrek je najbolja bajka ikada osmišljena.
Jebeš one glupače, one predobre i prevaspitane. One što su čekale i nadale se.
Izvini, ko je savršen?
Koja još može da nosi staklene cipele?
I koja još može da izdrži, sama u šumi sa sedam muškaraca ( pa makar i bili niski ) i da ne uradi ništa. Nego sve čeka onog lepog, bogatog i uspešnog. Čuva se.
Ne seri!
E vidiš, Šrek je zato kralj.
On je lepo sebi sagradio neuredno jedno gnezdo u močvari da ga niko ne smara. Svestan da nije baš neki najbolji frajer ikada rođen. Ali zna Šrek da ima i svojih vrlina. I zna odlično da podigne obrvu kada ga iznerviraju. I ima besprekoran muzički ukus. I iznervira se zbog tuđe nesposobnosti i uzme stvari u svoje ruke. Ne čeka da mu sve padne sa neba.
I ne traga za nekim malim savršenstvom.
Rekli su mi da sam Ugly Betty kind of girl. Ne znam samo koliko sam puta čula kritike na račun svog izgleda. Koliko je puta moja Praseća Glavica procenjivao da li sam i koliko sam se ugojila. Čak je jednom i neki anonimus ispod mog bloga ( koji i sami znate da su čisto savršenstvo ) davao komentare o tome kako ja izgledam. Hello, nisam ja na pistu izašla, niti na izbor za miss pošla pa da imaš pravo da raspravljaš o mojoj (ne)lepoti, ja ovde (makar pokušavam) da pišem i to je jedino što stavljam na raspolaganje i dobrim i lošim komentarima.
Revoltirana, u ponedeljak ujutru sam ustala pre 6.
Zli jezici će reći "kompleksi", ja ću da kažem "go fuck yourself".
Izvadila sav pribor i alate. Stala pred ogledalo. Podloga, puder. Tri senke. Ajlajner. Rumenilo. Maskara. Sjaj za usta. Frizura, parfem.
Štikle!
Majica koja otkriva sve poželjne delove. Sakriva ono što se sakriti mora.
Podignuta obrva.
Mama ti "Ugly Betty kind of girl" majmune.
" Ja sam mislio da se ti makar ne brineš o takvim stvarima", tata je odmah skontao.
Ne brinem se. Dokazujem se.
I ne brinem se. Odavno sam skontala da su Pepeljugine sestre mnogo više kul nego čistačica. Devojke su makar znale da uživaju u životu. I kako neko ovoliko visok može da nosi toliko male cipele. Garant su braća Grim imali neki fetiš sa malim stopalima. I hello! Mama i tata mu napravili party da on izabere. A sve se glupače spremile i krenule. E ja ne bih krenula za inat. I znam još nekoliko baksuza koje bi se solidarisale sa mnom i sedele i kuvale puding, flekale se, kukale zbog svoje čupavosti, nesrećnih ljubavi, gledale nerealne ljubavne filmove i posle pljuvale po celom muškom rodu i napile se kao blesave i ljubile se sa nekim Šrekovima.
Nekima koji baš ni malo, ni u jednom trenutku ne podsećaju na prinčeve. Koji ti pišu hot sms-ove i koji ne tepaju dok pričaju. Koji su isti baskuzi, koji nose prevelike patike, bole ih uvo za sve, zaboravljaju bitne stvari, troše pare koje nemaju, imaju prevelik nos ili krive zube, smešni vojvođanski naglasak ili pivski stomak.
I u tome je fora.
Jebeš prinčeve.
Koja još princeza kada se probudi prvo napipa paklu cigareta?
Koja princeza može da spiči litru vodke i posle toga sasvim ravnopravno učestvuje nekim raspravama?
Koja princeza ode na seosku slavu i odvoji seoskog mangupa jer joj je u tom trenutku bilo mnogo kul da to uradi?
Koja princeza sebi i drugima može i želi sve da plati?
Koja princeza sedne u auto i prevali 300 km u po noći da bi nekom nesposobnom princu dokazala nešto?
Koja princeza otrči polumaraton?
Jok! Ni jedna.
Princeze su tu da spavaju i trepću.
A Fione su tu da se zezaju i žive i uživaju
Zato jebeš prinčeve.
Dva Šreka, molim :)
, 26. oktobar 2011 14:44:49
|
link
|
11 komentara
Ja mislim da i Šrek može da bude princ. :)
ta hajte molim vas! ne bitanga i princeza, nego bitanga i bitanga! :D
Pa dobro, podržavam. Ali ja ipak voli žene koje liče na nešto. Jbg, neurednost me definitivno odbija. To ne znači da ne mogu da trčim maraton :)
@MG:ne, nije bila u tome poenta...kakva neurednost?! Kao i uvek lepota u različitosti. @W:naspram sveca i tropar! @Lady:pa da vidimo ko je veća :D
Svaka cast na pisaniju slatko si me nasmejala. Citam u nekoj frci na telfn, ali ne mogu da odolim da ne komentarisem. Veceras kad stigne princeza iz rudnika, obuce tu carobnu haljinicu i stikle, citam ponovo. :).
Nisi ti bitanga kampelic, samo, zato što si velika cura treba ti i veliki princ, ili Šrek, kako god... :)
A ja ne mogu da trčim maraton (nije da sam probala, ali ni neću, samo shhh nemojte da nas neko čuje), pa opet mi se čini da to nije dovoljno da budem princeza...
flekavo, čupavo..
Rekla sam, podržavam, znam ja na kakve ti "princeze" misliš :)
Samo imam da izjavim da je Šrek najjači crtani ever, pogotovo 3. deo! Jedva čekam Puss in boots u Areni:), nego, što se posta tiče, slažem se 90% s tobom, a onda se, kao i vazda, zaneseš u priči...
"I znam još nekoliko baksuza koje bi se solidarisale sa mnom i sedele i kuvale puding, flekale se, kukale zbog svoje čupavosti, nesrećnih ljubavi, gledale nerealne ljubavne filmove i posle pljuvale po celom muškom rodu i napile se kao blesave..." BEEN THERE, DONE THAT ;)
ali, ja bih ipak nekog lepog princa koji ne smrdi. zadovoljicu se jednim Mekonahijem, na primer
Ima za Ćiru kapa.
mnogo mi se svidja tekst , svaka cast !
uto - 11.10.2011
Sasvim izmišljena priča
Ne ide mi se napolje ceo dan. Hladno je. Nemam šta da obučem. Nisam oprala zimsku garderobu. Nedostatak cigareta i koka kole me ipak natera. Obučem tatin duks, ogromni, meni do kolena, duboke patike i staru trenerku, pogledam se u ogledalo, kosa stoji uvis, bubuljice štrče. Nasmejem se goropadnoj sebi i odvažim se da izađem. Stavim i kapuljaču. Definitivno izgledam tako da se male bake kada prođu pored mene pomalo sablazne. A ja slušam neku romantičnu muziku i blejim u nebo. Otrov se pakuje u malim bočicama. Koga bih ja još mogla da povredim?!
Bankomat ne radi. Ne treba mi stanje na računu. Imam para. Trebaju mi pare. I cigare. I koka kola. I smarties bombone. Trebaju mi još neke stvari ovih dana, ali njih nažalost ni carlsbergova plata ne može da kupi.
Ok, moram krug oko bloka. Nedelja je uveče, pada kiša. Baš me briga što izgledam kao bubuljičavi delikvent, idem na drugi bankomat.
I dalje naizmenično blejim u nebo i u barice. Mislim na glupavi autobus kojim ću sutra do milog sela u kojem radim. Mislim na to da bih morala i kući da odem i da roditelji, iako se uvek tako postavi, ne moraju da budu osobe na kojima ću istresti svoje brige, nezadovoljstva i frustracije.
Na drugom bankomatu ima para. O radosti!
Kupim odmah đevrek. Mnogo je lepo mirisao. A ja sam nepopravljivi ljubitelj toplih đevreka.
U pola zalogaja, sa susamom oko usta podignem pogled i skontam kako mi idu u susret. Spustim glavu i nabijem kapuljaču na glavu.
Duks nije tatin. Iako uvek kažem da je njegov. Duks mi je dao jednom prilikom kada smo se vraćali iz hitne i kada sam drhtala ne toliko od hladnoće koliko od straha. Posle toga smo se videli još nekoliko puta. Veliki plavi duks sa slikom košarkaške lopte ostao je kod mene.
Za uspomenu, da ima šta da obuče ako se ikada vrati, nemam pojma.
Njegovo ushićeno " Heeeeeeeeej" i pomalo predugački zagrljaj.
I moje usiljeno " ej" i ruke pored tela i jeza i šok.
I ona pored. Sa srnećim očima. I predugačkim nogama. I sa savršenom dugačkom kosom. U savršenom trenč mantilu. Njoj je čak i kišobran bio u savršenom tonu.
Uz prelep i preljubazan osmeh pozdravila se sa mnom kao sa nekom klinkom, nekom mlađom sestrom njenog MUŽA.
Brzim pokretom, koji nisam stigla da registrujem skinuo mi je kapuljaču sa glave.
" Znaš, Mila, kako I. ima divnu kosu"
A ispod kapuljače pojavila se kratka stršava plava kosa.
Nije mogao da sakrije iznenađenje.
" Mala?"
I neka bezvezna faca umesto odgovora.
"Lepo ti stoji", javila se ona. Znam ja neke stvari koje meni još bolje stoje. Ali, nisi ti za to kriva.
Jbg, neke stvari su morale da stradaju, a kosu je na kraju bilo najlakše odseći.
"Pa kako si?"
Kako sam?
Nešto me to ovih dana izbegavaju da pitaju. Ili ipak ja izbegavam da odgovorim. Super sam. Šetam sama i žvaćem đevrek. Radim posao u kojem ne nalazim smisao. Živim u neredu. Trujem se ljubavnim filmovima. Jedem naručenu hranu iz kartona. Maštam da se selim na more. Gradim zidove oko sebe i ne dopuštam da mi iko priđe.
Ali nije ni vreme ni mesto.
" Super sam." Pa opet provučem ruku kroz kosu kao i uvek kada lažem. "Radim, zezam se, izlazim…ma znaš, klasika"
"Znam", kaže, "znam".
Ništa ti ne znaš, mili moj. Baš ništa.
I nikad nisi ni znao. Osim da pobegneš. I da se sakriješ. Da zoveš kada si pijan. Da obećavaš i da zahtevaš. Da lažeš i da manipulišeš. I da me zasmeješ. Toliko da me zaboli stomak. I da me zagrliš tako da se osećam kao da sam najmanje ljudsko biće. I kao da mi niko baš ništa ne može.
"Nisam vas upoznao, ovo je T. moja supruga"
Znam da je to T. Ja sam novinarka. Ja njoj znam, idiote i ime oca i jmbg. Zar si mislio da ću da te pustim da oženiš nekog klošara. Znam da je to tvoja supruga. Savršeno se uklapa u tvoj imidž i tvoj stil. Savršenu sliku jednog uspešnog čoveka i njegove porodice.
"Ovo je I, moja stara drugarica".
Pod jedan, mili, ja stara nisam. A pod dva, ni za ovo drugarica ne mogu da garantujem. Mislim, jesmo se mi družili, jednom smo se toliko družili da nekoliko dana nismo izlazili iz stana. Da nam nije nestalo cigara mislim da bismo zauvek ostali onako izmoreni i nasmejani, ispod pokrivača u mom malom stanu. Drugarica?! Ok, ako je tebi tako lakše. Mada sam ja za sebe uvek imala neke malo drugačije nazive. A i ti. Ali, nije ni vreme ni mesto.
I duboki uzdah. I pogled u oči koji govori mnogo više nego što bi reči ikada rekle o nama.
"Mi došli bzvz, samo na par dana. Sutra već moramo da idemo. Tu smo u ovom hotelu, baš čudno da te sretnemo".
Vrlo čudno. Obično ne sretneš onoga koga želiš. To ja najbolje znam. Čak i kada svaki dan nepogrešivo prolaziš ulicom u kojoj živi.
"A ti bi mogla da se javiš ponekad, da se lepo vidimo. Kako su Nana i Ž?"
"Super su. Kod kuće. Čekaju da dođem, pa da imaju sa kim da se svađaju"
"E, stvarno bismo mogli da se vidimo, malo da se ispričamo, a ne ovako na ulici…je l ti još uvek stari broj telefona?"
Pa zar da ga promenim, pa da imaš opravdanje da me više nikad ne pronađeš?!
Ne brini, isti je. Isti je kao i pre 10 dana kada si mi poslao onu poruku u po noći i kada te nije toliko interesovalo zdravstveno stanje mog oca, kada si dobro znao da mi je kosa odavno kratka i plava i kada verovatno nisi držao pod ruku ovu savršenu T.
"Ne znam koji imaš, znaš sad sam jako bitna, imam dva…"
Za tango je oduvek bilo potrebno dvoje.
"Ma snaćiću se ja"
Znam da hočeš. Zar nisi uvek?
"Ciao mali, mnogo mi je drago da sam te video"
"Ciao, druže i srećan vam put!"
I opet nabijem kapuljaču na glavu. Produžim.
I okrenem se.
Jbg.
Okrenuo se i on.
Ti su pogledi ipak bili naša stvar. U tim pogledima nikad nije bilo mesta za laži i za varke. Za lošu glumu i nameštene osmehe. U tim pogledima su se jasno čitale neke druge reči, rečenice i izjave. Neki neostvareni snovi. Jedan davno zaboravljeni prsten na domalom prstu desne ruke. Jedna malena istorija nikad prežaljene ljubavi. Jedan neizrežiran film o pravim ljudima, u pogrešnim vremenima. O sudbini. O patetici. Očigledno.
Dođem u stan i pogledam se u ogledalo.
Jbg, duks mi nepogrešivo miriše na neku drugu osobu.
Prođem rukom kroz kosu, kao i uvek kada hoću da oteram misli i vratim se u realnost.
Nađem vodku. I popijem je onako na belo. Da makar znam od čega mi je muka.
Nešto pre 12 mi stigne sms.
"Mala, nisi nikad lepša bila".
Jebi se.
Nastavim da se pravim da spavam. Nastavim da se pravim da živim.
, 11. oktobar 2011 10:16:54
|
link
|
18 komentara
Daću sasvim iskren i stvaran komentar na sasvim izmišljenu priču. :) Možda i da bih, u neku ruku, sebi opravdao samog sebe... Ne znam. U svakom slučaju, zbog tih i takvih situacija, stekao sam naviku da se nikada više ne javljam. Nijednoj a pogotovo ne njoj. Vjerovatno me posle doživljavaju kao skota, kretena, kako god... Ko zna zašto je to dobro...
Na ovo idu samo jedni stihovi: "Jednom je prošla kraj mene, sa tipom kog sam znao taman da se javim, skrila je pogled na vreme al' sasvim dovoljno za bluz u mojoj glavi. Bezvezno zdravo i klimanje glavom i sve što već sleduje... ...ma, neka lutko, u redu je..."
Ne znam ni ja više šta pođoh komentarisati, u svakom slučaju hvala što me postom podsjeti na pjesmu. Odoh da pustim...
Ne dozvoliti im nikada da lažu, ni sebe ni druge, da ste ikada bili i da ćete ikada biti prijatelji.
Samo ponekad i ja budem na ženskoj strani...
Pa možda je vreme da prežališ. Kada malo bolje pogledaš, videćeš da i nemaš prežaliti bog zna šta, Sve ostalo ćeš lako.
Ceo link zbog tačke 3.;)
http://www.lepotaizdravlje.rs/tekstovi/ljubav-i-seks/ljubav/%C5%A1ta-nikako-ne-treba-raditi-posle-raskida
nikada nisam mogao da volim ljude sa kisobranom
:(((
Ja sam sa momkom zivela,pa me je ostavio jednog jutra uz neki bedni izgovor i vise ga nikad nisam videla. Sad nemam pojma ni gde je ni sta je. A ni on nema pojma kroz sta sam prosla nakon toga. Opusti se. Proci ce sve, a oni kad shvate sta su izgubili, vratice se na nasa vrata sami. Smile :)
Nije lako biti prijatelj sa bivsima. Treba biti i jak i znati sta zelis a sta ne. Najbitnije je ne dopustiti da te indukuju. Neke situacije prosto nisu prirodne i ne treba se siliti.
Procitah tekst, ali ne znam sta da ti kazem. Sjajan tekst. Kao bolesni optimista uvek se nadam happy end-u, a ova prica je savrsena ovakva , samo da prodje jos malo vremena.
"U tim pogledima su se jasno čitale neke druge reči, rečenice i izjave." - "Jedan neizrežiran film o pravim ljudima, u pogrešnim vremenima."...ne mora nista da se doda..Sta sad da kazem, "sve ce to o mila moja prekriti snegovi.."proci ce, daa, naravno, znamo... ali da boli, boli...:).
Ovde niko ne čita naslove :))
Stvarno se nadam da je izmisljena prica i da ljubav cveta sa BG-deckom!
Znate šta je meni najfascinantnije od svega? To što se ovde odavno već ponašamo kao da se znamo 100 godina i što svakodnevno jedni drugima pružamo podršku i pomoć. Osećam se kao da sam proširila krug prijatelja,
Vaši komentari zlata vrede, sve i jedan :* Merci ljudi!
Moram, ovo je jače od mene, a i srijeda mi je dan za zbijanje komedije - hoćemo se ponašati kao da se znamo 100 godina i kada te dobijem na basketu? :D
U pravu si, očigledno ti je dan za komedije, s obzirom na to da sama činjenica da me neko dobije u basketu kod mene izaziva nesavladive salve smeha!
Ali oduvek je bilo lepo maštati!
Idem na Đoletov koncert u SA, i meni je danas dan za sreću!
Ooooo, koja sigurnost! Čak i ako ne poznaješ protivnika? Hrabro, nema šta. :)
Tebi je stvarno dan za sreću! Uživaj i lijepo se provedi, u šta ne sumnjam! Đole je to! Da sam zavidan, sad bih ti zavidio...
mater mu, ti si uvek najlepsa! :*
Oooooooooo, kampelic.... zao mi. Pa naci ce se valjda neko ko ide s tobom 'u tonu', kao sto se ona slaze uz svoj kisobran. Ljubim te!
Svakako da će da se nađe "U tonu"....;)))
čet - 29.09.2011
Very pride!
Very pride!
U stanu pored mog komšija maltretira svoju ženu.
Skoro svaki dan. Lupanje, vika, plač, zapomaganje. I svi ćute. Niko neće da se meša. Spomene se u prolazu. To je njihova stvar. Šta znaš, možda dovati i tebe. Ne znam hoće li otići na sahranu kada je bude ubio jednog dana ili će samo dati 100 kinti da joj predsednik kućnog saveta kupi cveće.
U nekom selu u Srbiji je u proteklom periodu drvoseča silovao malu devojčicu. Sad skoro. Malu, nevinu, slatku devojčicu koja se igrala ispred svoje kuće. On je bio tolika životinja, tolika zver da može da mu se digne na nju, da je sluša dok vrišti i plače i preklinje da je pusti. Silovao je. Devojčica je umrla. Više je nema. Jedan mali tek započeti život se završio zbog jednog bolesnika koji se slobodno šetao ulicama.
U saobraćajnim nezgodama koje su izazvali vozači u alkoholisanom stanju u protekloj godini nastradalo je više od 10 hiljada ljudi, a više od 300 ljudi je poginulo.
S druge strane, na pr. Dušanu Bajatoviću ukupna mesečna primanja iznose 13 hiljada evra.
Najmanja poslanička plata iznosi 111. 200 dinara i to bez povlastica i bez dodataka.
Hranu plaćamo skuplje nego Nemci.
U časopisima nam plasiraju proizvode i modne dodatke od po nekoliko desetina hiljada dinara.
A u realnosti ljudi se oblače kod Kineza.
Više od polovine miliona ljudi u Srbiji radi na crno, za platu manju od minimalca.
Po zvaničnim informacijma u Srbiji je 700 hiljada ljudi je nezaposleno, dok stvarna cifra premašuje i 1.5 miliona.
Jeste li brojali koliko nam je puta povećana cena nafte i benzina samo ove godine?
Koliko košta mleko?
Koliko košta pakovanje pelena?
Koliko košta tabla čokolade?
Koliko košta kilovat struje?
Koliki vam je iznos na računu za info stan?
A koliki vam je iznos na platnom listiću?
Kad ste poslednji put bili u inostranstvu?
Kada ste poslednji put sebe počastili ručkom u nekom dobrom restoranu?
Kada ste poslednji put izgovorili rečenicu " Nešto nisam pri parama ovih dana" ?
Sećate li se da su fašisti hteli da šetaju Novim Sadom, gradom gde su njihovi istomišljenici 1942. poubijali na hiljade nevinih ljudi.
Sećate li se demonstracija u Beogradu gde su huligani demolirali našu i ovako jadnu prestonicu pod izgovorom da se bore za Kosovo?
Sećate li se navijačkih ispada? Tuča i krvoprolića?
Sećate li se žrtava iz rata u Bosni?
Sećate li da su istukli Teofila Pančića, prosto jer radi svoj posao?
Znate li da živimo u zemlji kriminalaca i ubica?
Znate li da su ti isti kriminalci i ubice na visokim državnim pozicijama?
Znate li da je neko kupio diplomu, učlanio se u stranku i dobio odlično plaćen posao?
Ne možete da odete kod lekara kada hoćete, nego posle 3 meseca kada vam zakažu.
Šalterska slubenica vam zatvori svaki put ono prozorče pred nosom kao da se gubavi i baš nikad nemate kompletnu dokumentaciju.
Liftovi ne rade.
Vozove otkazuju.
Busevi kasne.
Za sve vam treba veza, potkupljivanje, čašćenje.
Alo, ovde " osmeh stvarno jeste događaj".
Sudbinu nam kroje svinjoglavi i maloumni.
Govore rađajte decu, a ko će tu decu da hrani i čuva, to ni sami ne znaju.
Prodaju vam bre priče o pravoslavlju i o bogu, mažu nam oči, spinuju nas Novakom i ostalim jadnim sportistima da ne možemo da jasno vidimo koliko smo jadni, bedni i nesrećni.
I onda vi meni recite da vama smeta Parada ponosa?!
, 29. septembar 2011 13:27:19
|
link
|
10 komentara
Evo, za početak, da te malo utješim konstatacijom da je kod nas, s ove strane Drine bez filtera, MALKO gora situacija. U svakom pogledu. Nisam više siguran da li je osmijeh bio veći događaj u vrijeme kada je Đole napisao da nije luzer ili sada, ali treba se smijati. To je nešto što mi niko ne može uzeti, ma šta da mi učini. Osmijeh bar ne košta ništa a može i drugima pomoći. A, parada, pitaš? Ma, neka ljudi, nek šetaju! Valjda nam se jednom otvore oči pa shvatimo da su veći problem prikrivene pederčine koje nam kroje živote, šireći sve više svoje bogatstvo. I svoje analne otvore.
Bravo kampelic, ti imaš pravi novinarski duh, još samo da nađeš posao u struci. :)
I have become comfortably numb
Ovo bi trebalo da bude neki tvoj izveštaj za prijatelje u Americi ?
Onda tekst treba da bude napisan na engleskom.
Znaš, bez ljutnje, kod nas se o ovome samo piše i prepričava. Pa, ako to zaista nekome smeta, lepo na ulice pa iznesimo to javno. Očigledno da je nama sve postalo normalno, i nema mesta nezadovoljstvu. U prevodu, zabole nekoga za tvoj život.
@Jilli: moji prijatelji su otišli u Ameriku da bi pobegli od gore navedenih problema. I stvarno mislim da treba da se piše. I da se priča i da se bude nezadovoljan ( ne bih da pričam sto puta ispričanu priču o žabama i o kuvanju), jer mislim da je to jedini način da nešto, nekog pokrenemo ka boljem. I da, na kraju krajeva na ulice...Ali i ovaj način jeste vrlo javan. Pa neka to bude početak!
@Welt: meni je najveći kompliment kada mi neko kaže da sam novinarka :)
@Adrian: kontam da je i to neka vrsta bega
@ Gozza: skroz se slažem i u tome i jeste bila poenta!
Nisi ti samo novinarka ako se za to školuješ, već kad pišeš ovako strastveno oseti se "na papiru" što kažu ljudi...
Svi su p...., samo pitanje za koliko para. Boli, stipa ujeda....al mi nije vise n ni da slusam, ne mislim tebe, lepo si napisala, nego prosto muka mi. Ne, ne mirim se bas nasuprot, rekoh lepo kupicu si top..pa dokle stignem.
Vidiš, sad onaj post od juče izgleda sasvim beznačajno. Jer i da nađeš tu neku osobu, sve ostalo "ne valja". Ja sam za male korake, i to svoje.
Kampelic, daj da napravimo stranku, nasu stranku ! :)
@Hota: Stranka besnih blogerki (SBB)! Hoćeš nam praviti mafine? :))
@MG: Nekako mislim da bi uz tog "nekog" sve ovo lakše varila :D Zar nije tebi tako?
@Robin: Zovi da delimo trošak za top :D
@Ilijana: kao što rekoh, meni je biti novinarka, najveći kompliment :*
sre - 28.09.2011
Jedan od onih života...
Veruje u bajke, ljubav, prinčeve, izgovara rečenicu: " kada su jedna prostitutka i biznismen mogli da pronađu pravu ljubav, onda ću moći i ja". Ima prevelika očekivanja i emocionalno je oštećena. Uz to je prosto savršena. Oči, usne, noge, šarm, frizura. Sve na jednom mestu. Pamti sitnice. Priželjkuje fanfare, romantične gestove, srodnu dušu, nekog ko je poznaje bolje od nje same.
I dobije to na kraju. Na kraju još jednog romantičnog, bljutavog holivudskog blokbastera, sa sve lakom pop melodijom u pozadini i izmontiranim poljupcem.
Verovala sam u bajke. Jesam. Verovala sam da će neko da me spasi iz dečije, plave sobice u provinciji i odvede u neki bolji život. Verovala sam u srodnu dušu. U leptire u stomaku. Smišljala različite verzije happy endova i uljuljkivala se u uverenju da " there is somebody, somewhere".
I svaki put se nadala.
Samo što te onda malo život lupi po glavi i kaže onu čuvenu " Pa gde si ti pošao".
I taman kad misliš da si malo stao na noge, a on ti zavali šamarčinu i sa druge strane, čisto da bude ispoštovan balans. Ti se i dalje držiš na nogama, besno ga gledaš, ali ne daš mu da te pokoleba. I dalje jebeno veruješ da ćeš da pobediš i da možeš ti to.
I dalje se nadaš, da će baš danas, tu pred svima, da se odjednom pojavi, upozna te, nasmeje, pomogne ti, podstakne te da budeš ono najbolje od sebe.
Ali opet se pojavi ona " takav je život" pa ti udari jedan aperkat i polako, ali sigurno nokautira. I onda se nađeš kako ležiš i kontaš kako više nisi ti.
Kako su te silne modrice i udarci promenili. Više nisi ona mala, ona nasmejana i ludo zaljubljena, ona koja se nije predavala i koja je bezrezervno verovala.
Zatekneš sebe kako komanduješ, vičeš i psuješ. Kako si harambaša. Kako za svakog imaš komentar. Kako te niko ne interesuje. Kako želiš da ideš kući. Samo svojoj kući, sa svojom jednom četkicom za zube i jednom viljuškom ( ne, neću kupiti nikad ceo set), svojim kompijuterom, glupavim prezentacijama i mailovima na koje treba odgovoriti i serijama koje treba pogledati.
Spasila si sama sebe. Od provincije. Od besparice. Od promašaja. Od emocija. Od očekivanja. Nije ti na kraju trebao ni konj, ni princ.
Mnogo si ponosna na sebe. Na svoj profesionalni osmeh i komunikacijske veštine. Na pohvale i kritike. Mnogo si bitna i važna. Mnogo si umorna. I mnogo si ustvari nesrećna.
Jer ti život nekako prolazi mimo tebe. Mimo tvojih svakodnevnih putovanja, kafe, ručkova, šetanja, filmova i poslova. Nana ti stari, tetka puni 62 godine, sestričina polazi u školu, milica postaje glumac, Batica dipl, vojnik postaje crnokosa, drugarica iz detinjstva verenica…I sve ti se čini da si ti samo sporedni akter nekog dosadnog filma o nekoj tamo, sa mansarde, sa Bulevara, iz Odžaka, ma znaš one…sigurno si je sretao.
I nikako da dobiješ tu glavnu ulogu. Nikako da uđeš ni u uži izbor za dodelu Oskara.
Nikako da te neko stvarno upozna. Nikako da se neko potrudi i zagrebe ispod te grube spoljašnosti. Nikako da se baš tebi desi neki epic moment. Nikako da neko shvati da nisi srdačna, nasmejana i emotivna iz prostog razloga jer svaki put kada si bila takva, neko je to iskoristio protiv tebe.
I samo te zaobiđe. Kao mercedes skrnavog juga.
I pomiriš se.
Nisi pesimista.
Ali realnost te ubija.
Ne da optimizmu da ti se prišunja.
, 28. septembar 2011 12:36:08
|
link
|
5 komentara
Pa nesto se i ne slazem sa tobom. Citajuci tvoj blog shvatila sam da studiras novinarstvo. Jel gresim? Ak ne gresim,dozvoli da ti kazem nesto-
moja majka je novinarka,vrlo uspesna,poznata,puna sebe,puna energije. Obozava svoj posao,stalno je inspirisana itd. I sad,citajuci tvoj post,momentalno mi je njena slika prosla ispred ociju! Isti slucaj! Samo sto ona u tom trenutku dok je pisala nesto slicno kao ti sad (by the way pre par godina sam pronasla njen dnevnik koji je pisala kao student) , nije imala pojma da ce njen zivot da se odvija upravo onako kako je zelela. I evo je sad,tu gde jeste,ispunjena poslom koji voli,ispunjena nama decom kojoj je dala zivot,i ispunjena mojim ocem koji je obozava! Uvek moras nesto da izgubis da bi dobio drugo,ali to ne znaci da na kraju neces da imas sve! U tim godinama je i ona patila za ljubavlju svojih snova,pa je i dobila. Sad ponekad pati za nama jer stalno putuje,jer sam ja u drugoj drzavi i ne vidjamo se svi skupa cesto,ali kad se vidimo-ni taj momenat nista ne moze da zameni. Polako,mlada si. Nikad ne znas sta nosi sutra!
Jesam novinarka, na prinudnom PR radu :)
I volim da me neko argumentima razuveri.
Merci :)
:) i niko da shvati, sta je ispod bodlji. Krhka i nezna struktura, koju si opisala, mozda cak lomljivija nego kod porcelanskih lutaka. Ima ljudi koji vide, odnosno vise osecaju to sto se krije. Ima ih ..Ima vremena.... i mesta za svaciji izbor. :)
Ooooooo, polako! Što reče Robin - ima vremena. I ja bih sve sad ali ne može. Neće zvučati utješno ali ako si se sad razočarala u nekoga - dobro je! Bolje sad nego kasnije! Nemaš pojma koliko će još leptirića da zaleprša i koliko će ih odlepršati... Ti bar znaš na čemu si, ovi moji leptirići se skupili tu negdje u prikrajku i niti da priđu niti da odlete u tri lijepe...
Verujem da danas "bajke" traju puno kraće, i to je nešto sa čim se treba pomiriti. jedina laž oko tih prinčeva je o njihovom trajanju. ljubav za ceo život? možda. a možda i ne.
pon - 05.09.2011
možda ipak negde srešćemo se još...
Gleda me i kaže da imam oči kao Nana, a usne kao tata, narav mi je majčina, a osmeh naučen. To je možda zato jer ja nisam baš neka vedra osoba.
Ne viđa me često. Jednom godišnje, ni toliko. Kad ja odem. U Novoselje. Pored Sotonića. Šest kilometra iznad Petrovca. Na moru.
Ona je sama. Ošišana je skroz na kratko. Zovem je po imenu. Priča mi na francuskom, a kaže uhvati se često da razmišlja na ruskom. " Na TIbetu su najbolji ljudi. Dali bi ti i poslednje zrno pirinča, ali su niski. TI se ne bi tamo osećala prijatno" Ima 21 mačku. Ovu poslednju joj je donela mlada doktorica koja se doselila u Petrovac, a stanodavci joj nisu dozvolili da drži životinje. Jedino ona sme unutra. Ima šest predivnih ovčara. Rasnih i dresiranih. I koze. Jedna se zove Džudi. GUnđa sebi u bradu i neće da mi kaže zašto baš Džudi..." Džudi, jer se oženio za tu Džudi, a ta Džudi je bila i ostala koza". I ovom izjavom potvrđuje da je i dalje u njoj skirveno neko davno izgubljeno Žensko.
Ne delimo krv. Ni kapljice. Deda ju je usvojio kad su je njeni odbacili. Moju Nanu zove " Keva" i kaže da druge familije nema. Samo nas.
Ostavila je Pariz, Prag i Beč. Uspešnu karijeru. Zauzet život. Sve prodala. I došla u Novoselje. Pored Sotonića. Iznad mora. Da hrani koze i pravi sir. Sama. Uveče čita. Sedi na svojoj krovnoj terasi sa koje se vidi cela obala i uživa.
Pričam joj kako bih da idem u KOpenhagen. Da želim da provedem neko vreme u Dablinu i Londonu. Kako ću sledeće godine da letujem u Španiji i kako hoću da posetim Moskvu.
Ona se nasmeje. Uzme dva gutljaja piva i povuče jedan duboki dim cigarete i samo kaže " Gile, Novoselje" . I ja gledam u onu obalu. Miris maslina. Blag morski vetar. I pomislim da stvarno i ne treba mnogo više.
OK, ne pivo. Smučilo mi se nešto u poslednje vreme. Ali neki lep Cuba libre ili mojito, pakla cigareta, nepresušni izvor knjiga i dbra internet konekcija. Dugačka haljina i bose noge. I ta terasa. Na udaru planinske i morske klime. Na trećem spratu kamene vile.
I spasilac. Iako sam i dalje odličan plivač.
Opaljen suncem. Onako blesavo nasmejan i nepopravljivo čupav. Morski zgodan i crnogosrki neodoljiv.
Kažu da je sve stvar izbora.
I ja sam se vratila ovamo gde miriše kukurozovina i gde isto možeš da zuriš u beskraj, ali polja, ne plavetnila.
Vratila sam se u malu kancelariju na kraju hodnika sa leve strane.
Dočekala me nasmejana vojnik B. Surovi tata i najstarija sestra koji smatraju da je " život takav". Samo nekoliko ukradenih momenata sreće i beskraj neke dosadne odrasle realnosti. I mama sa nekom nostalgijom u očima koja kaže da se još uvek nije i nikad neće pomiriti što ne živi negde Tamo...
Možda ipak i ona i ja imamo nešto zajedničko.
Pa na kraju kontam. Nisam se vratila. Samo sam svratila. Ovde. A tamo ću da se vratim. I da ostanem. Na zauvek!
, 5. septembar 2011 15:18:02
|
link
|
6 komentara
http://www.youtube.com/watch?v=9ZYQr3Ivg6w
Moja asocijacija je Odlazak:
http://www.youtube.com/watch?v=wbWfytZymOE
Najveći utisak na mene je ostavila ta reč "kukuruzovina" Tačno znam kako si se osećala, kada si je ugledala, posle mora :)
I znaš.. Uvek svraćaš, samo jednom ovde, jednom tamo.
..jako lepo :*
nije mi dobro! PRELIJEPO <3
http://youtu.be/m_lRrGIeqAw
